Јавност уопште, па чак и онај њен стручни део, све мање обраћа пажњу на медијске прописе. Насупрот томе, сваки грађанин жели да има непристрасне и објективне медије у држави у којој живи. Предуслов свих вредности су добри медијски прописи. Уважавајући чињеницу да заиста желимо боље и уређеније друштво, намеће се питање да ли медијски прописи својим квалитетом и практичном применом могу да допринесу нашим стремљењима? Ово је само део актуелних тема о којима смо разговарали са једним од најбољих познавалаца медијске сцене и прописа у Републици Србији, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с версим заједницама, мр Драганом Трапарићем.
Да ли је медијским прописима усвојеним у октобру 2023. године и Правилником о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања, обезбеђена праведнија подела не малог новца који се издваја за пројектно суфинансирање производње медијских садржаја од јавног интереса што је, иначе, један главних извора прихода за највећи број медија у Србији? Остали медији су два јавна сервиса, РТС и РТВ, као и 22 листа на језицима националних мањина, који се финансирају из претплате и директних државних субвенција.
За одговор на горе постављено питање важно је неколико ствари. Старо је правило, а и истина, да сваки грађанин треба да плаћа порезе држави у којој живи, а од ње да добија одговарајуће бенефите. У овом случају говоримо о слободним медијима, који на објективан начин пружају благовремене и непристрасне информације. Средства из буџета свих нивоа власти, од републичког до локалног, заправо нису средства власти, већ грађана Републике Србије. Грађани бирају власт да би она радила у интересу државе, односно у интересу њих самих. Нажалост, покушај дезавуисања воље грађана у расподели средстава намењених медијима започет је новим Законом о јавном информисању и медијима, а бојим се завршен је усвајањем Правилником о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања.
Шта је спорно у новоусвојеном Правилнику ако знамо да су, као и раније, задржане бодовне листе?
Правилником и његовим обрасцем за пријаву члана комисије за расподелу тих средстава, утврђене су бодовне листе, што је прихватљиво. Међутим, које квалификације треба да има члан стручне комисије, врло је упитно. Уосталом, просудите сами: по том обрасцу пет бодова добија потенцијални члан стручне комисије који има алтернативно образовање у области јавног информисања и медија. Алтернативно образовање, по ауторима обрасца, јесу сертификовани програми институција и организација цивилног сектора у области јавног информисања и медија. Сваки запослени грађанин наше земље похађа безброј семинара, одслуша предавање које траје два до три сата, које се чита са Powerpoint-a, испуни евалуациони лист, и гле чуда, добије сертификат. Сертификата, дакле, имамо на претек. Да ли је то могуће? Јесте! Ко не верује нека погледа образац за пријаву за члана комисије. Да невоља буде већа, ни сертификат није неопходан да би се – алтернативно – добили бодови, што унапред и осмишљено фаворизује одређене кандидате. Четири бода се добија ако се кандидат за члана комисије алтернативно образовао као полазник семинара, обука или курсева на којима се не добија никакав сертификат. Уз све наведено, за рад објављен у области јавног информисања и медија који се третира као део алтернативног образовања, добија се чак седам бодова. Није битно што се тај рад не односи на област пројектног суфинансирања производње медијских садржаја од јавног значаја о чему кандидат треба да одлучује. А било би логично, јер му само такав стручни рад повећава компетентност за ту улогу. Као што би, уосталом, било логично да се на ту област – сертификовани или несертификовани, али обилно бодовани – односе и већ помињани семинари, обуке или курсеви, али се ни они на њу не односе.
Како да тумачимо и примењујемо остале критеријуме, као на пример нагаде и признања без јасне градаццје или формално образовање које суштински нема везе са јавним информисањем?
Уз све наведено, великих седам бодова добија се за награде и признања у области јавног информација. Несумњиво је да има значајних и респектабилних награда и признања те врсте, али је исто тако несумњиво да је много више оних која то нису и која се, као у роману Моме Капора „Елдорадо“, добијају по принципу „ја теби, ти мени“. А бодују се, као што се види, чак више и од сертификата.
И за крај, као на Евровизији, још седам бодова предвиђено је за кандидате за комисије који су били предавачи на догађајима од међународног значаја у области јавног информисања и медија. Ни овде, међутим, није предвиђено да се ти догађаји баве пројектним суфинансирањем производње медијских садржаја од јавног значаја, а требало је. У обрасцу је, додуше, предвиђено и вредновање степена образовање и радно искуство кандидата у области медија. Да ли универзитетски професор, који је целу своју каријеру посветио медијима може добити бодове, с обзиром на то да није радио у медијима? Видећемо у пракси, односно тумачење аутора.
Да ли можемо да дамо општу оцену нових законских решења и да кажемо да су боља и примањивија у пракси од претходних?
Проблематично је то што се нигде не траже потврде, па логично нема ни предвиђених бодова о знању и искуству у писању или реализацији пројеката, а још мање о искуству и знању у њиховој анализи и оцењивању. То ће будући чланови комисија, ваљда, да науче док их буду оцењивали!? Офталмолог није кардиохирург, па се, сходно томе, један другом не мешају у посао. Тако је и за на горе анализирани начин избодованог „теоретичара“ медија можда извесно да зна да пише новинске текстове и да зна нешто о медијима уопште, али не и да је компетентан да анализира и оцењује пројекте. Али то, ипак, није препрека да он добије прилику да одлучује о расподели новца, односно о томе који пројекти и који медији ће бити суфинансирани. А орган власти, односно његова одговорна особа, треба да потпише такву расподелу новца. И да одговара за тај новац.